Jedno od najčešćih pitanja na koje nailazim na forumima, a tiče se Tolstojevog dela "Ane Karenjine", jeste ono koje se odnosi na dvadeset strana dosadnog košenja livade, pa se pitam ko još danas ima vremena da čita tako razvučen tekst: za koji stvarno treba imati nerve. Ja se često vraćam baš na te strane i čini mi se da u tom razmahu sirove muške snage, u zajedničkom osećaju duha jednog naroda stoji vizionarstvo velikog Tolstoja. Uostalom, kao i velikog Crnjanskog u drugom delu Seoba, u liku, duhom malaksalog, Pavla Isakoviča, koji je prešao hiljade kilometara, došao u tu istu Rusiju misleći da će naći mir za sebe i svoj napaćeni srpski narod, a našao je samo svađu razmirice i klevete.
Ali, vratimo se Ljevinu u trenutku kada odlazi iz Moskve i kada su mu srušeni snovi: Kiti je odbila njegovu veridbu, zabrinut je za brata Nikolaja, alkoholičara sa čudnim nekim stavovima o komunizmu, koja su se pred Ljevinom postavljaju kao velika nedoumica To je pitanje šta će biti sa Rusijom, ne danas, nego sutra ili za sto godina. Ubrzo se Ljevin vraća iz Moskve zgrožen ohološću visokog društva, kome i sam pripada. Na oči mu izlaze slike skupih salona, balova, raskošnih ručkova, ispraznih razgovora. Ceo svet mu je gadan, a on sam sebi nevažan, beznačajan. Tada će postaviti sebi ono jungovsko pitanje koje vodi ka suštini svega: "Ko sam ja? Šta sam ja?
U XXVI poglavlju Ljevin odlazi na svoje imanje. Selo ga čini plemenitim. Opet je onaj stari, ljutnja ga je prošla, komunizam o kojem je pričao sa bratom, sada mu deluje kao besmislica, besmislica preiničavanja ekonomske pogodbe. Komunizam mu deluje kao prazna teorija, utopija. On zna da ako svom kmetu da zemlju, da će je on izgubiti lako, jer su seljaci neuki, neobrazovani, jer je to devetnaesti vek u kome umiru od zaraza i alkohola, bez škola, bez zadruga. Kako će seljak posejati, čime će požnjati i šta će sa tim... Ljevin zna da je njemu kao spahiji potreban seljak, ali je i seljaku potreban oslonac - simbioza je jedino prihvatlivo rešenje za taj istorijski trenutak. Ali, video je i onu drugu stranu: kako plemići siromaše, kako lakomisleno gube šume i imanja, za kockarskim stolom ili u prividnom održavanju raskošnih salona, istih onih u kojima se zabave radi prizivaju duhovi i mrtvi, čime je Ljevin bio uveren da predrasude ne vladaju samo na selu, već i gradu među takozvanim učenim svetom. I Vronski ima ideju i on bi da menja svet: želi da otvori seosku bolnicu, ali ga selo guši i kratkog je daha - treba mu šira pozornica a to je politika, treba mu uspeh treba mu moć, treba mu rat, potrebna mu je herojska smrt. Šta je žena njemu nego jedna prepreka. Ne zna Vronski šta bi s Anom jer je tu bitku dobio: osvojio je lepoticu, pobedio njenog muža, odvojio je od sina. Nije Vronski kriv što je život kratak za sve ono što on želi. Za sve to malo je jedan život. Nije Vronski kriv jer ne razume Anin apsolut. Ne zna Vronski šta je Anina ljubav, kakva je muka nju naterala da traži totalitet te beskrajne posvećenosti.Da je znao, bilo bi drugačije, da je znao, brzo bi joj dosadio. Zato mu je potrebno da pobegne od Ane, potrebna mu je idealizovana Ana kao pesnicima romantičarima mrtva draga, u čiju će uspomenu biti zaljubljen do kraja života.
Svi koji čitaju ovu knjigu i traže smisao u njoj trebalo bi negde da shvate osnovu tezu u osnovi ovog romana, a to je: STRAH OD SMRTI. Ono što nijedan režiser do sada nije prikazao. Ja se nadam da vidite... da vidite ženu koja ima trideset godina, ne Anu, nego ženu koja sedi pred ogledalom dok je obasjava zrak sveće u mrklom mraku...Vidite li sveću na koju se nasrće crni noćni leptir?! Svetlost je magično privlačna i vuče leptiricu silom elektriciteta, mami u sigurnu smrt. Vidite li potom užasnut pogled žene koja dolazi do saznanja o svojoj kratkovečnosti, a potom i spoznanju da će umreti, zasigurno, uskoro umreti. I na kraju ono najgore: "Da, ja ću umreti, a da nikada neću osetiti ljubav." Vronski je, dakle, slučajni i nesrećni izbor. Ljevin bi bio bolji izbor, ali previše su bliske te dve duše. Neko je rekao da bi ljubav između njih dvoje bio incest. Srećan život nije Anino predodređenje. Samo se patnju dolazi do saznanja, kako kažu stari Grci.
Dostojevski je shvatio Anu u njenom sušatasvu: on je znao da bez mraka nema svetlosti, da su retki koji u pakao mogu sići dobrovoljno, ali da se iz pakla ne može izaći dok vam neko ne pruži ruku i povede vas iz njega. Anu nije imao niko da pruži ruku.Poslednj časi za nju su mučenje. U kupeu posmatra muža i ženu koji su dosadili jedno drugom. Nepoznata žena na francuskom govori:
"Čoveku je dat razum da bi se izbavio od onoga što ga uznemirava." Anu, dakle, upućuje u smrt zdrav razum, a ne ludilo ili morfijum kako izgleda na prvi pogled. "Treba se izbaviti", misli ona, "Zašto ne ugasiti sveću, kad se nema šta gledati, kad je mrsko gledati sve ovo? Sve je neistina, sve je laž, sve je obmana, sve je zlo...Neću dozvoliti da me mučiš...tamo...tamo u samu sredinu, kazniću njega i izbaviću se sviju i same sebe..."
Da li je Ana Karenjina roman o osveti?
Ja iskreno ne verujem u to jer za mene ovaj roman počinje i završava se oproštajem i rečima: "Gospode, oprosti mi sve!" U sekundi Ana je videla ceo svoj život: uzbuđenja, obmane: jadom i čemerom planu svetlost jača no ikad, osvetli joj sve ono što nekada beše u mraku...
Iza Ane je ostao dečak,Serjoža, koga otac pokušava da strogo vaspita, u hrišćanskom duhu, po kanonu i zakonu, ali, verujem, ne da se taj mali, čuva svoju dušu. Ima nešto čudno u tom dečaku, ima neku čudnu zanesenost na svoju majku. Celog života ostaće da čezne za njom.
Nekada sam mislila da je Ana kojim slučajem živela u XX veku, nikada se ne bi bacila pod voz, Ana bi živela. Ovako stradala je kao talac jednog vremena, jedne ograničene sredine i nepodnošljivo bezizlazne situacije za ženu, ljubavnicu, majku. Kad ovo kazem ne smatram da je naše vreme bolje, ali bi za Anu možda bilo bolje... A možda i ne, možda bi Ana, naša savremenica, stradala isto, samo na nekoj metro stanici.
Čitajući roman Silvije Plat "Pod staklenim zvonom"osetila sam Aninu tugu i shvatila da postoje neke žene predodređene za tugu, to su duhovne sestre u svim vremenima i na svim podnebljima.Ana je je jedna od njih.Svaka tuga je lična, posebna i intimna.
 
Ali, vratimo se Ljevinu u trenutku kada odlazi iz Moskve i kada su mu srušeni snovi: Kiti je odbila njegovu veridbu, zabrinut je za brata Nikolaja, alkoholičara sa čudnim nekim stavovima o komunizmu, koja su se pred Ljevinom postavljaju kao velika nedoumica To je pitanje šta će biti sa Rusijom, ne danas, nego sutra ili za sto godina. Ubrzo se Ljevin vraća iz Moskve zgrožen ohološću visokog društva, kome i sam pripada. Na oči mu izlaze slike skupih salona, balova, raskošnih ručkova, ispraznih razgovora. Ceo svet mu je gadan, a on sam sebi nevažan, beznačajan. Tada će postaviti sebi ono jungovsko pitanje koje vodi ka suštini svega: "Ko sam ja? Šta sam ja?
U XXVI poglavlju Ljevin odlazi na svoje imanje. Selo ga čini plemenitim. Opet je onaj stari, ljutnja ga je prošla, komunizam o kojem je pričao sa bratom, sada mu deluje kao besmislica, besmislica preiničavanja ekonomske pogodbe. Komunizam mu deluje kao prazna teorija, utopija. On zna da ako svom kmetu da zemlju, da će je on izgubiti lako, jer su seljaci neuki, neobrazovani, jer je to devetnaesti vek u kome umiru od zaraza i alkohola, bez škola, bez zadruga. Kako će seljak posejati, čime će požnjati i šta će sa tim... Ljevin zna da je njemu kao spahiji potreban seljak, ali je i seljaku potreban oslonac - simbioza je jedino prihvatlivo rešenje za taj istorijski trenutak. Ali, video je i onu drugu stranu: kako plemići siromaše, kako lakomisleno gube šume i imanja, za kockarskim stolom ili u prividnom održavanju raskošnih salona, istih onih u kojima se zabave radi prizivaju duhovi i mrtvi, čime je Ljevin bio uveren da predrasude ne vladaju samo na selu, već i gradu među takozvanim učenim svetom. I Vronski ima ideju i on bi da menja svet: želi da otvori seosku bolnicu, ali ga selo guši i kratkog je daha - treba mu šira pozornica a to je politika, treba mu uspeh treba mu moć, treba mu rat, potrebna mu je herojska smrt. Šta je žena njemu nego jedna prepreka. Ne zna Vronski šta bi s Anom jer je tu bitku dobio: osvojio je lepoticu, pobedio njenog muža, odvojio je od sina. Nije Vronski kriv što je život kratak za sve ono što on želi. Za sve to malo je jedan život. Nije Vronski kriv jer ne razume Anin apsolut. Ne zna Vronski šta je Anina ljubav, kakva je muka nju naterala da traži totalitet te beskrajne posvećenosti.Da je znao, bilo bi drugačije, da je znao, brzo bi joj dosadio. Zato mu je potrebno da pobegne od Ane, potrebna mu je idealizovana Ana kao pesnicima romantičarima mrtva draga, u čiju će uspomenu biti zaljubljen do kraja života.
Svi koji čitaju ovu knjigu i traže smisao u njoj trebalo bi negde da shvate osnovu tezu u osnovi ovog romana, a to je: STRAH OD SMRTI. Ono što nijedan režiser do sada nije prikazao. Ja se nadam da vidite... da vidite ženu koja ima trideset godina, ne Anu, nego ženu koja sedi pred ogledalom dok je obasjava zrak sveće u mrklom mraku...Vidite li sveću na koju se nasrće crni noćni leptir?! Svetlost je magično privlačna i vuče leptiricu silom elektriciteta, mami u sigurnu smrt. Vidite li potom užasnut pogled žene koja dolazi do saznanja o svojoj kratkovečnosti, a potom i spoznanju da će umreti, zasigurno, uskoro umreti. I na kraju ono najgore: "Da, ja ću umreti, a da nikada neću osetiti ljubav." Vronski je, dakle, slučajni i nesrećni izbor. Ljevin bi bio bolji izbor, ali previše su bliske te dve duše. Neko je rekao da bi ljubav između njih dvoje bio incest. Srećan život nije Anino predodređenje. Samo se patnju dolazi do saznanja, kako kažu stari Grci.
Dostojevski je shvatio Anu u njenom sušatasvu: on je znao da bez mraka nema svetlosti, da su retki koji u pakao mogu sići dobrovoljno, ali da se iz pakla ne može izaći dok vam neko ne pruži ruku i povede vas iz njega. Anu nije imao niko da pruži ruku.Poslednj časi za nju su mučenje. U kupeu posmatra muža i ženu koji su dosadili jedno drugom. Nepoznata žena na francuskom govori:
"Čoveku je dat razum da bi se izbavio od onoga što ga uznemirava." Anu, dakle, upućuje u smrt zdrav razum, a ne ludilo ili morfijum kako izgleda na prvi pogled. "Treba se izbaviti", misli ona, "Zašto ne ugasiti sveću, kad se nema šta gledati, kad je mrsko gledati sve ovo? Sve je neistina, sve je laž, sve je obmana, sve je zlo...Neću dozvoliti da me mučiš...tamo...tamo u samu sredinu, kazniću njega i izbaviću se sviju i same sebe..."
Da li je Ana Karenjina roman o osveti?
Ja iskreno ne verujem u to jer za mene ovaj roman počinje i završava se oproštajem i rečima: "Gospode, oprosti mi sve!" U sekundi Ana je videla ceo svoj život: uzbuđenja, obmane: jadom i čemerom planu svetlost jača no ikad, osvetli joj sve ono što nekada beše u mraku...
Iza Ane je ostao dečak,Serjoža, koga otac pokušava da strogo vaspita, u hrišćanskom duhu, po kanonu i zakonu, ali, verujem, ne da se taj mali, čuva svoju dušu. Ima nešto čudno u tom dečaku, ima neku čudnu zanesenost na svoju majku. Celog života ostaće da čezne za njom.
Nekada sam mislila da je Ana kojim slučajem živela u XX veku, nikada se ne bi bacila pod voz, Ana bi živela. Ovako stradala je kao talac jednog vremena, jedne ograničene sredine i nepodnošljivo bezizlazne situacije za ženu, ljubavnicu, majku. Kad ovo kazem ne smatram da je naše vreme bolje, ali bi za Anu možda bilo bolje... A možda i ne, možda bi Ana, naša savremenica, stradala isto, samo na nekoj metro stanici.
Čitajući roman Silvije Plat "Pod staklenim zvonom"osetila sam Aninu tugu i shvatila da postoje neke žene predodređene za tugu, to su duhovne sestre u svim vremenima i na svim podnebljima.Ana je je jedna od njih.Svaka tuga je lična, posebna i intimna.
 
Нема коментара:
Постави коментар